Fizijatrija.

Došao je petak, zvanično prelazim na fizijatriju. Ona se nalazi u zgradi Ortopedije, ulazim tamo uzimaju mi podatke zapisuju me u sistem. Ulazim u svoju sobu, sama sam u sobi. Poluintezivna soba. Dolaze doktori, upoznaju se sa mnom. Primjećuju da sa ranom nešto nije okej i uzimaju mi bris.

Dolazi noćna smjena i sestra mi govori osjeti se urin, govorim ja jel to zbog katetera. Kaže postoji šansa da imaš bakteriju, uzeti ćemo nalaze za urin. U mojoj glavi je samo da nešto nije u redu.

Naravno već mi nije dobro, nešto sa ranom nije u redu. Jel to znači da je operacija propala. Prolazi mi hiljadu pitanja kroz glavu. Da li ovo znači vade mi sve što su stavili. Dolazi vikend, ja ništa ne znam. Subota došao je fizioterapeut, to je prvi put da mi nije bilo do vježbanja jer sam samo mislila o rani i šta li će biti. I još taj dan kad sam sjela zamantalo mi se, nikako se nisam dobro osjećala. U zadnja dva dana nije dobro, samo neke komplikacije.

Nedelja, kupaju me sestre. Sestra mi je osušila kosu i osjetim u jednom momentu. Dobijam temperaturu, uopšte se ne osjećam dobro. I samo mi prolazi kroz glavu da li išta dobro može da se desi. Čitav dan u nedelju sam imala tempeturu, tek nekad navečer se spustila.

Ponedeljak opet imam temperaturu, ja se osjećam sve gore. Umorna nemam snagu nikako, psihički počinjem da padam. Taj dan dolazi doktor objašnjava mi šta se dešava. Ima jedan dio kože se nije zatvorio i sad mi pravi problem. Najviše do infekcije rane dolazi onkološkim pacijentima i dijabetičarima. Ja mu govorim hoćete li vi sad ovo sve vaditi, nećemo ne sekiraj se To je sve okej, samo je taj problem oko kože neće rana da se zatvori. I ja sad kontam dobiti ću antibiotike. Ali ne, dobijam vijest ide još jedan zahvat, moraju da me uspavaju i da očiste. Ne smije se to raditi na živo. I saznajem vraćam se na Ortopediju, ali sada na peto odjeljenje – septično odjeljenje ( tu se ide kad sa ranom nešto nije okej ). Taman došla da vježbam i sad opet me vraća na početak.

Temperatura ne pada. Malo se smanji ali je i dalje tu. Jedem slabo, ne mogu ništa. Pravilo klinike da se moram testirati, i samo kontam zamisli test pozitivan jer je sve krenulo negativno da bude. Vrlo dobro se sjećam tog dana, preplakala sam ga. Nekako počela sam da gubim snagu i energiju. I smatram ovo nije fer nimalo. Htjela sam samo taj dan da prespavam ako je moguće. Dolazi sutra test negativna sam.

Prvo me šalju u ambulantu Ortopedije, zatim ću na septično odjeljenje. Opet pakovanje. Uzimaju ponovo moje podatke i šalju me na peto odjeljenje. Dolazim gore raspremam se. Sama sam u sobi, u ovom momentu mi to više i odgovara. Saznajem imam ešerihiju koli i dosta bakterija i to je bio razlog moje temperature. Uključuju mi odmah antibiotik. Vade mi krv, jer je planirano da budem programu sutra. Dolaze moji nalazi, sve mi je opalo. Dobila sam anemiju, krvna slika nikad gora. Ni za vrijeme kemoterapija nije bila takva. Prolongira se operacija sljedeću sedmicu.

Dolazi doktor, meni su oči pune suza. I govori da li ja to vidim suze, reko da. Kaže nemoj da plačeš, od početka smo zajedno i ovo će se riješiti. Vjeruj mi, nas dvoje smo u ovome do kraja. I nekako mi je bilo malo lakše kad je doktor došao objasnio sve kako šta.

Operacija je prolongirana za sljedeću sedmicu. Do tada fizioterapeut će mi dolaziti i raditi sa mnom. Nerviranjem i sekiranjem ništa ne dobijam. Ali nekad je to teško objasniti sebi, pogotovo kad tako krene jedno za drugim.