Osjećaj da nešto nije u redu.

Januar 2021. Radim, imam puno posla. Primjećujem nešto nije u redu, ali kako imam puno posla nekako smatram samo si umorna nije to ništa. Kroz koji dan i sedmicu sve teže sam hodala. Počele su noge da mi budu slabije. Došao je trenutak kad više nisam mogla da hodam, dok nemam oslonca. Stopalo sam sve teže dizala.

Bilo je vrijeme za novu terapiju, onkologu sam se požalila i rekla je hitno da radim magnet kičme i da odmah odem ortopedu. Dolazim kod ortopeda već tada u invalidskim kolicima, jer sam u tom momentu već počela da vučem nogu, hodam sve teže. Dolazim ortopedu, govori da bih trebala da legnem na Ortopediju i da uradim sve nalaze. Bio je ponedeljak, ja sam legla četvrtak dok sam riješila sve papire i dok sam dobila Covid test.

Dolazi četvrtak, krenula sam na Ortopediju. Voze me tetak i tetka opet taj osjećaj da nešto nije u redu. Ali njih dvoje su mi podrška, koju bih voljela da svi imaju kakvu ja imam. Legla sam na Ortopediju, zakazali su mi još nalaza. Saznajem pršljen je pukao, počeo da pritišće kičmenu moždinu i strah ih je bilo da ne ode u kanal što bi značilo za mene da nikad više ne stanem na noge.

Dok sam čekala nalaze, noge su bile sve slabije i slabije. Otišla sam u kupatilo, da se presvučem i da podignem sa poda majicu ja sam pala. Pokušala sam da ustanem ali nisam mogla, samo sam počela da plačem. Osjećala sam se tako bespomoćno, najgori osjećaj. Deset minuta sam probala da ustanem, nisam mogla. Počela sam da plačem, otvorila sam vrata i sestra me je vidjela kako sjedim na podu. I svi su pomogli da me stave u kolica i onda u krevet. Sestra mi je rekla da ne hodam, ako hoću da wc da zovem sestru pa će mi pomoći. To veče trebala sam do kupatila, stavili su me na kolica. I govori mi sestra hoćeš da ti skinem gaćice, ja sam bila u fazonu ma jok ja to mogu da uradim. Jer za mene je to bio poraz, i ja da se namjestim izgubim kontrolu i počnem da padam prema kadi, u tom momentu sam vidjela da ću se pravo polomiti. Porezala sam se na ruku, udarila po leđima pravo bila sam sva modra.

Bila je srijeda, dolazi moj onkolog jer je saznao za sve to. Govori mi da će razgovarati sa ortopedom da vidi kakav je plan i da obavezno stavim kateter, da ne idem u kupatilo. Znate za djevojku koja je mjesec prije toga napunila 29 godina, pada teško.

Četvrtak kao svaki četvrtak, ali za mene je bio koji je sve promjenio. Bila je vizita, dolazi ortoped i saznajem na programu sam. MOJA OPERACIJA JE DANAS !!!! Sve se brzo dešava, vade se moji nalazi, snimaju se pluća radi se ekg srca. Dolazi doktor sa anesteziologom i govori moja pluća imaju neku sjenu i upitno da li ću preživjeti. Postoje veliki rizici od operacije, jer ću ležati na stomaku. Postoji šansa da umrem na stolu, postoji šansa par sati poslije operacije i par dana poslije operacije. Zamislite sve to i još imam tetku na telefonu koja sluša to. I ja trebam da odlučim šta da uradim, doktor u tom momentu govori tetki njoj je u roku od 24-48h noge su počele da otkazuju. I ja sad trebam da potpišem da li da budem čitav život u kolicima ili da rizikujem. Ali ja sebe nisam vidjela u kolicima, biće ili živim ili ne. Veoma je jednostavno, dok ovo pišem i dalje mi nije svejedno. Velike emocije su tu.

Idem prema sali, nadam se da će biti sve okej. Suze idu, ne mogu da prestanu. Jer ne znam da li ću se probuditi, prie odlaska u sali rekla sam tetki. Ako se ne probudim tetka, znaš da te volim. Najteža rečenica koju sam ikad rekla. Uspavljuju me, kroz par sekundi ja sam bila pod anestezijom. I sljedeći momenat je, ja se budim i vidim doktora i govorim mu ŽIVA SAM !!!!

Ipak sam živa, operacija je uspjela. Iako sam pod anestezijom, to je osjećaj koji se ne može opisati. I koliko je emocije tu bilo.