6/12 – Još 6 taxola !

Završila sam sa petom terapijom, lagano se spremam za šestu i najviše se spremam za taj ultrazvuk koji će mi reći dokle je govno.

Došao je petak, dan poslije terapije. Standardno, idem u Dom zdravlja. Primam inekcije to jutro i veče. Navikli su ljudi na mene, ali samo još 7 sedmica. Tu noć me čeka stalno buđenje, poželila sam da se naspavam. Subotu sam odlučila vani da provedem, jer znam kakva me nedelja čeka. Došla je nedelja, dan kad me sve boli svaki mišić, svaka kost. Dan sam provela u krevetu i sa laptopom. I mazanje gelovima, koji imaju u sebi mentola kad se namažem onda gorim. Ali mi opusti mišiće. Nedelja veče dolazi tetka, i pomalo me masira. Najgori bolovi, ne znate koliko boli kad vas neko dodirne pogotovo donji dio leđa. I samo su mi suze krenule koliko me je bolilo, onda prije toga dok sam prala suđe jedva sam stajala. Kako god da se namjestiš boli. Više nisam mogla da izdržim uzela sam brufen ( hvala Bogu na tabletama ) i gelovima sa mentolom gdje bukvalno gorim.

Dolazi ponedeljak. Nova radna sedmica. Svjesna sam kakav me napor čeka da dam od sebe. I jedno jutro kad odlučim da idem tramvajem na posao, završim tako što idem na posao pješke. Spokojno ja krenem na posao, i čekam TRAMVAJ 15 minuta znači nije dovoljno što me sve boli već što ću se još smrznuti. Da ne bih zakasnila na posao, krećem pješke na posao. Najveći napor za mene. To jeste noge su mi teške, sve me boli, jedva hodam. Idem prema firmi, ali dišem kao da trčim 20 km. Najgori osjećaj zadihana sam cijeli dan. Nemam snage nikako. 04.02. – Svjetski dan borbe protiv raka, otkad ti je ova borba prođe ti svašta kroz glavu. Kako ti se sve promjenilo, kako drugačije gledaš na sve. Kako si u ovu godinu ušao drugačije ništa nije isto i nikad neće biti. Ali naučiš da živiš, da uživaš u svakom momentu. Svim ženama koje prolaze ovo ili ih strah da pričaju o tome trebaju da znaju da nisu same.

Tu noć sam imala najljepši san. Valjda kako razmišljam o tome. Sanjam da sam na pregledu kod doktora, na ultrazvuku. Gleda mi dojke i govori nema ništa. Ništa ljepše nisam čula, kad sam se probudila čitav dan sam bila po utiskom tog sna pogotovo jer se petak približava.

Došla je srijeda, vrijeme za vađenje krvi. Ustajem, spremam se i lganao krećem. Samo da mi nalazi budu u redu. Ali prvo sam pod utiskom bila sna, sanjala sam tu noć da su mi odstranili dojke. To mi je prvi put desilo da sanjam takav san. Bila sam pod utiskom sna cijeli dan. Krenula sam do Doma zdravlja. I kao svaki put idu komentari. Ali ovo jutro me je baš pogodilo, ja ne razumijem što ljudi komentarišu svaki put. I još dođem to jutro, skinula sam kapu, stojim u redu za prednost. Saberi dva i dva, ali ne ljudi su GOVNA. Krenula ja da uđem kad : ” Kako ti ulaziš preko reda , kako je to ? Kuda si pošla ? ” Samo kažem imam prednost. Kad žena ima komentar ” Kad već imaš prednost, najavi ”. Izvini molim te, što imam rak i što imam prednost za vađenje krvi. Kako vas tako komentar zna pogoditi, meni su se samo oči napunile suzama i samo su suze krenule. I dok sam izlazila iz ordinacije, dignute glave sam izašla. Vi budite govna, ja znam šta prolazim. Zatim kad sam izvadila krv, otišla sam da vidim koju mi je smjenu doktor za dojke. Petak, druga smjena. Odlazim na posao. Gotovi su nalazi, dobri su. U granici normale, što bi mi sestra rekla kao u bebe. Odlično, znači primam šestu terapiju.

Odlazim na inekciju, vozi me tetak. Dolazim kući, već sam u krevetu. Treba ujutru rano ustati. Tetak dolazi po mene idemo u hitnu, primam inekcije. Vraća me kući, jer sam tek u 10 naručena. Jedem, onda opet krećem prema onkologiji. Dolazim gore, predajem papire. Prepoznala me je jedna od žena koja čita moje blogove koja isto dolazi na onkologiju. Tako mi je bilo drago što sam je srela. Proziva moje ime Nikolina, ulazim unutra. Gleda mi nalaze, kaže sve je dobro samo malo pojačaj eritrocite ( znači još više cvekle ). Spomenem da idem sutra na ultrazvuk. Pitam je za premedikacije do kada ih primam ( dexametazon ). NEMA VIŠE INEKCIJA, NEMA VIŠE IĆI U HITNU. Koje je to olakšanje, dan mi se popravio automatski. Prepisuje mi terapiju. Izlazim nasmijana. Ali samo mislim o sutra, šta će ultrazvuk da pokaže.

Ulazim unutra, čeka me moja raja. Uvijek se sa osmijehom upitam sa njima, kako su. Tako ti postanu dragi. Biram svoj krevet. Sestre i tehničari se upitaju sa tobom kako si, kako prolazi sve. Govorim da imam još 6, da mi je sutra ultrazvuk, kako sam baš uzbuđena zbog toga. Ispričaš se sa njima, postanu ti pravo dragi. I sad lagano počinje terapija, znam da mi dolazi onaj osjećaj uspavanosti. Ali znam da ne smijem spavati, izdržim nekako. Lagano završavam sa terapijom. Nemam više problema sa venama hvala Bogu. To mi je baš drago. Lagano se spremam, pozdravljam sve i govorim im vidimo se sljedeći četvrtak. Izlazim tetka me čeka, i lagano krećem kući. Zatim dobijam poziv :
– Jel to Nikolina ?
– Da.
– Zovem sa onkologije, jesu tebi ostali sat i narukvica ?
– Jao jeste, kako sam ih skinula totalno sam zaboravila.
– Ostavit ćemo na pultu, čekat će tebe.
– Dolazim u četvrtak pa ću tada uzeti. Hvala ti puno i vidimo se sljedeći četvrtak.

Dolazim kući čeka me nena, naravno sa hranom i najdražim meni osmijehom. Pogotovo je bila sretna, kad sam joj rekla da nema inekcija. Kaže da su mi svaki dan ovako sretne i lijepe vijesti.

Sad sam zvanično završila sa šestim taxolom, imam još šest. Na pola sam puta. Sutra mi je ultrazvuk, u dva idem. Čitavu ovu sedmicu sam mislila o tome, šta će reći. Eto čak sam i san imala. Onda svaki dan sam pipala dojke, ima li šta, da li su mekane. Ali to je jače od tebe, dosta misliš o tome, imaš nervozu pitaš šta će sad da vidi. Imam čudan osjećaj u stomaku. Na pola smo puta, na cilja da GOVNETA nema. Sutra me čeka taj momenat kad ću znati više, gdje me očekuje taj ” rođendaski poklon ”.

#supergirl